I DALJE SE KRIJE: Nije Japan kapitulirao zbog američkih atomskih bombi nego zbog vojske Sovjetskog Saveza.
Upotreba nuklearnog oružja od strane SAD protiv Japana u Drugom svetskom ratu je oduvek bila tema raznih rasprava. Mnogi su preispitivali odluku predsednika Trumana da baci dve atomske bombe, na Hirošimu i Nagasaki. Međutim, jedan istoričar, Gar Alperovic, naveo je 1965. godine da bi se Japanci predali bez obzira na bombe pre američke invazije planirane za novembar.
SAD su bombardovale Hirošimu 6. avgusta, a Nagasaki 9. avgusta, nakon čega su se Japanci predali. Međutim, postoji mnogo dublja priča iza ovih datuma i razloga za predaju Japanaca.
Kada se pokrene tema Hirošime, glavni datum je 6. avgust, dan kada je bačena prva atomska bomba.
Međutim, iz perspektive Japanaca, mnogo je važniji bio 9. avgust. To je bio dan kada se sastao Vrhovni savet, po prvi put za vreme čitavog rata, kako bi se raspravljalo o bezuslovnoj predaji.
Vrhovni savet je predstavljao grupu od šest najviših članova vlasti, koja je upravljala Japanom 1945. godine. Japanci do tog dana nisu planirali da se predaju. Bezuslovna predaja (zahtev Amerikanaca), bila je prilično neprijatna opcija. SAD i Velika Britanija su već počeli da sazivaju sud za ratne zločine u Evropi.
Očigledno su planirali da sude japanskom caru. Japanci su pomislili da bi Zapad mogao da se otarasi cara i postavi sasvim novu vlast. Iako je situacija bila veoma loša na leto 1945. godine, lideri Japana baš i nisu želeli da se odreknu svoje tradicije, svojih verovanja i načina života.
Tako je bilo sve do 9. avgusta. Šta se tada dogodilo što je primoralo Japance da promene svoje mišljenje po prvi put nakon toliko godina ratovanja?
Nagasaki sigurno nije. Bombardovanje Nagasakija se dogodilo kasno ujutru 9. avgusta, nakon što se Vrhovni savet već bio sastao, a vesti o bombardovanju su stigle do japanskih lidera rano popodne – kada je sastank Vrhovnog saveta već bio okončan. Hirošima takođe nije pravi odgovor. Bombardovanje Hirošime se dogodilo pre više od tri dana, a da je ono bilo razlog, do predaje bi došlo i pre bombardovanja Nagasakija. Možda Japanci nisu odmah znali da je u pitanju nuklearno oružje, pa su zakasnili sa raspravljanjem o mogućoj predaji?
Nažalost, ta teorija se ne poklapa sa dokazima. Guverner Hirošime je istog dana javio Tokiju da je trećina stanovništva stradala u napadu i da je uništeno dve trećine grada. Ova informacija je bila konačna i nije se menjala narednih dana. Dakle, lideri Japana su znali za ishod napada već prvog dana, ali ipak nisu reagovali.
Japanska vojska je znala šta su nuklearna oružja. Japan je posedovao program nuklearnog oružja. Nekoliko vojnika je u svojim dnevnicima pomenulo činjenicu da je nuklearno oružje uništilo Hirošimu. Teorija da lideri Japana nisu znali za nuklearno oružje ne pije vode.
Ukoliko Japanci nisu bili zabrinuti oko bombardovanja Hirošime, zbog čega su zapravo bili zabrinuti? Odgovor je prost: zbog Sovjetskog saveza.
Japanci su se našli u relativno nezgodnoj strateškoj situaciji. Bližio se kraj rata u kojem su oni gubili. Uslovi su bili loši. Međutim, vojska je još uvek bila jaka i dobro opremljena.
Ipak, i pored toga, lideri Japana su znali da rat ne može da potraje još dugo. Nije se razmatralo o produžavanju rata, već o tome kako da se rat okonča na najpovoljniji način. Savezničke snage (SAD, Velika Britanija i drugi) zahtevali su „bezuslovnu predaju“. Lideri Japana su se nadali da mogu na neki način da izbegnu suđenje za ratne zločine, da održe svoju formu vlasti i neke od teritorija koje su osvojili: Koreju, Vijetnam, Burmu, delove Malezije i Indonezije, veći deo istočne Kine i brojna ostrva u Pacifiku.
Oni su osmislili dva plana koja će im omogućiti bolje uslove predaje. Drugim rečima, imali su dve strateške opcije. Prva je bila diplomatska. Japan je u aprilu 1941. godine potpisao petogodišnji pakt o neutralnosti sa Sovjetima, koji bi istekao u aprilu 1946. godine. Grupa lidera se nadala da bi Staljin mogao da posreduje u pregovorima između Savezničkih snaga i Japana. Iako je plan delovao daleko, bio je jedan od opcija. Na kraju krajeva, bilo bi u interesu Sovjetskog saveza da pregovori ne budu toliko pogodni za SAD jer povećanje uticaja SAD i njihove moći u Aziji istovremeno označava i smanjenje ruske moći i uticaja.
Drugi plan je bio vojni plan. Japanci su se nadali da bi mogli kopnenim trupama da se odbrane od snaga SAD kada bi nastupila invazija. To bi im pomoglo da ostvare bolje uslove sa SAD. Ta strategija je isto delovala neizvodljivo pošto su SAD zacrtale da mora doći do bezuslovne predaje.
Nakon bombardovanja Hirošime, obe ove opcije su još uvek bile u opticaju. Još uvek je postojala mogućnost posredovanja Staljina, ali i poslednje odbrane protiv Amerikanaca. Bombardovanje Hirošime nije isključilo nijednu od ovih strateških opcija.
Međutim, na celu priču je najviše uticalo proglašenje rata od strane Sovjetskog saveza i njihova invazija na Mandžuriju i Sahalin. Pošto je Sovjetski savez proglasio rat, Staljin više nije mogao da bude posrednik.
Dakle, diplomatska opcija je otpala. Takođe, vojna situacija je odjednom postala prilično dramatična. Najjače japanske snage su poslate na južne krajeve. Japanska vojska je dobro procenila da će meta američke invazije biti ostrvo Kjušu.
Najbolja vojska iz Mandžurije je poslata da brani južni deo Japana, zbog čega je Mandžurija ostala gotovo neodbranjena. Kada su Rusi napali Mandžuriju, čitava japanska vojska je pala. Rusi su zatim napali Sahalin, a konačna meta im je bio Hokaido, koji su Japanci morali da odbrane po svaku cenu.
Nije potrebno mnogo pametovanja da se zaključi da japanska vojska nije mogla da se bori na dve strane sa dve velike sile. Invazija Sovjeta je poništila drugu stratešku opciju Japana. Japan je ostao bez opcija.
Nije bilo više mnogo vremena za manevrisanje. Iako snage SAD ne bi napale Japan još nekoliko meseci, sovjetske snage su mogle doći do Japana za deset dana. Sovjetska invazija je bila ključna u odlučivanju o okončanju rata.
Lideri Japana su još u junu 1945. zaključili da bi sovjetska invazija zapečatila sudbinu Japanskog carstva.
Međutim, okrivljavanje atomskih bombi za gubitak rata je poguralo sve greške pod tepih. Bomba je bila odličan izgovor za poraz u ratu. Nije bilo potrebe za bilo kakvim odmeravanjem i sudovima. U krajnjem slučaju, bomba je poslužila kao odličan izgovor da se ne okrive lideri Japana.
Naravno, pripisivanje poraza Japana atomskoj bombi imalo je i političku svrhu. Ono je pomoglo da se očuva legitimnost cara. Dalje, Japan je pridobio međunarodne simpatije umesto osuda, iako je vodio agresivan rat. Na kraju, pripisivanje poraza atomskoj bombi zadovoljilo je SAD kao pobednike.
170
